Крајишка тромеђа
Период боравка у Далмацији, у крајишкој Тромеђи, означио је почетак стварања већих и значајнијих дјела, како својим димензијама, обухватом и оквиром, тако и својим значајем у смислу намјене и употребе. Овај период може се посматрати и као долазак и као повратак – једна својеврсна етапа у смислу поновног откривања и реинтерпретације својих коријена, сада превасходно кроз призму умјетности и духовности које заједно дају једну потпунију и расвјетљенију слику насљеђа и његовог богатства које пружа овој умјетничкој форми, која кроз тако двостран приступ гради свој дистинктивни језик.
Лик Свете Недеље из манастира Оћестово, велика литијска икона, има велику сличност са представом женских ликова из секуларног дијела ауторовог опуса, реферишући узајамно ликове „младих“ са ликовима женских светитељки и обрнуто. Тај фолк- лорни карактер се осјети и на одјећи ових ликова, гдје се и регалије светих сликају кроз фолклорну визуелну призму.
Још један од радова који својом намјеном има карактеристичну улогу, а самим тиме и форму, је ктиторски портрет Јелене Шубић, који се налази изнад бочног улаза у главну цркву манастира Крка. Овај портрет има својим положајем и значењем улогу далеко ширу од просте слике, те је и његов стил прилагођен тако специфич- ном контексту. Она је сликана са ореолом који, без категорије „свети“ више означава културно-историјски и духовни значај Јелене Шубић, и претапа се у злато њене одежде, јасно одслика- вајући њен државничку и покровитељску улогу.
Богато насљеђе вернакуларне умјетности се састоји од оне материје која је најпријемчивија народном предању и на тај начин историјском континуитету – та материја се формира кроз мит у ширем смислу појма. Митолошко кроз архетипски приступ наративу, кроз ону врсту ријечи и приповиједања које користи најосновније елементе не само етоса, него и шире, суштински људских категорија – архетипских ликова оца, мајке, дјетета, породице, и све шире у смислу заједнице, са једне стране, а онда архетипским типовима наратива са друге – сукоб свјетла и таме, добра и зла, савладавање буквалне и апстрактне звијери, херојско путовање, страдање, рађање, иницијација и тако даље. Све ове категорије проналазе своју форму кроз фолклорне мотиве, ликове и композиције, залазећи и у другу велику област стрик- тно хришћанске, православне, духовне умјетности. Такав приступ отвара пут умјетности која је истовремено и локално специфична (у конкретном визуелном језику), али и општа (у својој тематици и широкој примјењивости).
Иконостас цркве Покрова пресвете Богородице у Книну је примјер стилске еклектике у приступу сликања ликова свети- теља, која, иако пратећи иконографски канон Православља, кроз своју технику, али и представу ликова посједује личан и специ- фичан карактер, који се највише види кроз тип стилизације лица, тијела, одјеће и сл.
Иконостас цркве Покрова пресвете Богородице у книну.
