ТЕМЕ УМЈЕТНИЧКИХ РАДОВА
Стваралаштво оца Билбије се може поделити на две велике теме: једна теме је световног, а друга религи- озног карактера, док су оба домена међусобно изнутра повезана у националној култури, у којој се ови елементи прожи- мају, и где је религија увек отеловњена у животу људи. Световна тематика се изражава путем представљања породичних ликова и типично архетипских друштвених ликова (мајка и дете, војник, монах, сељак…), на начин који спаја реализам и симболизам, где се често запажају и етничка и културна укорењеност. Оно се изражава и у скулптурама које представљају жене или децу погођене ратним страхотама – тема која је уметника инспирисала недав- ним догађајима.
Религиозна тематика је изражена на многоструке начине.
Прва, религиозна тема, прилично повезана са претходном, је она, гдје се побожност српског народа рефлектује на карактери- стичан начин у слици под насловом „Литија“.
Друга, религиозна тема је тема људске душе, подијељена између добра и зла. Ова тема је присутна у серији слика са нази- вом „Исповијест“, у триптиху који је истовремено вајан и сликан.
Тема која доминира је она са најзначајнијим ликовима хришћанске православне вјере, представљена је на икконама, сликаним и изрезбареним, или гравираним на стаклу. На првом мјесту налазимо Христа и Богородицу, као и бројне светитеље, посебно светитеље српске цркве: Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог, Светог Лазара, као и у Србији посебно популар- ног Светог Ђорђа или Светог Николу.
Посебно место заузима серија гравира у сребру која илуструје јеванђељске, апокалиптичне и есхатолошке теме. Ова изузетна дјела су заиста генијална и, по нама, она се сврставају у велика креативна остварења наше епохе, која интерпретирају страхо- вања и надања. „Човек XX вијека“ је својим најгорим особинама – материјализмом, ароганцијом, охолошћу и окорјелошћу срца и одбијањем сваког закона у корист псеудо-слободе – симболизован у лику Антихриста. Он оглашава крај времена који се манифе- стује умножавањем ратова и бјеснила узрокованих атомском бомбом, монструозном печурком чији је шешир састављен од безбројних престрављених људских бића, које она односи. Јахачи апокалипсе сију смрт великом брзином, прије доласка Страшног Суда, и подјеле на праведнике и грешнике између раја и пакла. Пакао је настањен „мртвим боговима“ – оним, који охоло чувају жељу да постану богови без Бога и против Њега – као што на једном паноу умјетник супротставља „Бога живога“, Христа – за човека јединог извора живота и истинског обожења.
Нада човјечанства, насправ свих путева душевне пропасти, патње и смрти, представљена је у лику Јована Претече, у чијем окриљу видимо покајнике, који ријешише да пођу за Христом. Он је и посебно представљен Христом, који се спушта у пакао, и који већ оглашава Васкрсење, ширећи божанску светлост, при- влачећи ка Себи у вртлогу живота људе који теже да се ослободе окова смрти.
Све ове призоре карактерише снажан динамизам. Аутор умно- жава личности у недоглед, и, када се ради о слици групе или народа, он сугерише да је цјелокупно човјечанство у свету уплетено у овој гигантској борби добра и зла. У његовим делима реали- зам се спаја са надреализмом сачињеним више сањалачки него рационално, конструисан више спонтано-органски него артифи- цијелно, а одређене сцене неизоставно подсећају на извесне слике Хијеронимуса Боша. Тијела су растргнута и разбацана, лица често изобличена патњом и престрављена ужасом, у типичном експре- сионаистуичком стилу, који подсећа на извесне слике Бројгела, Ота Дикса, или чак Пикасову „Гернику“.