Почеци стваралаштва
Шездесете године двадесетог вијека у Југославији су биле период у којем се стваралаштво самоуких умјетника на извије- стан начун налазило у повољном положају, поготово са мноштвом групација које су настајале у том времену, али и мноштвом инди- видуалаца, који су своје утицаје и стремљења проналазили на идиосинкратичне начине. Иако на самом рубу уз Гвоздену завјесу и у окружењу социјализма, умјетничка сфера је на одређени начин била слободна и у том смислу плодна за настајање нових израза. Умјетници који су се налазили ван академских оквира и који су до свог аутентичног језика долазили неутабаним и себи својственим путем, у средини као што је био Београд тог доба, имали су хори- зонте отворене ка готово свим својим интересовањима.
Војислав Билбија, тада још студент, па након тога свршени љекар стоматологије, великим дијелом свог живота под ути- цајем Истока кроз борилачке вјештине и контакт са оријенталном духовношћу кроз Зен-будизам, проналази тада у свом примар- ном националном културном и духовном идентитету, кроз Православље, прозор у свеобухватну духовност која ће обиље- жити цијели његов живот, те се и кроз свој креативни рад, који је своје почетке нашао у сликању и окивању икона, усредсредио управо на ту врсту умјетности – сакралну. Православље се, сачу- вавши се у српском народу, али и досељеном руском, на мала врата враћало у друштвено прихватљиву категорију унутар социјали- стичког режима, тако да је овом аутору оно управо кроз умјетност отворило још шира врата.
Користећи се својим стеченим вјештинама у обликовању и руковању материјалом путем прецизних савремених инструме- ната са једне стране, а истраживањем и учењем о традиционалним техникама духовне умјетности, чији је историјски континуитет пружао готово бескрајну базу знања, са друге стране, Билбија је кроз своје прве радове започео формирање стила који је у својој суштини еклектичан, који свој визуелни израз црпи једнако из националног, то јест фолклорног, као и из духовног и црквено традиционалног. На тај начин његов стил, већ сада препознатљив по свом „рукотвореном“ карактеру, са доста органских непра- вилности и мотива који су традиционални у најширем смислу, поприма аспекте свевременог, у смислу да се кроз тако личну и карактеристичну интерпретацију традиције истовремено тешко може датирати у неки конкретан историјски период. Проналазећи кроз свој лични рукопис ту надвременску категорију умјетничког израза, аутор постиже можда највећу вриједност својих дјела, уз срећну околност, али и одлучно лично опредјељење постојања и рада ван оквира академије и других умјетности главних токова.